Embed

  1. Симонида Немањић (грч. Σιμωνις, рођена 1294, умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.

    Након склапања мира између српског краља Милутина и византијског цара Андроника II 1299, Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе.

  2. Византијско царство из доба владе Андроника II било је под сталним притиском многобројних непријатеља. Европским провинцијама царства, пре свега Македонији, стално је претио српски краљ Стефан Урош II Милутин који је још почетак своје владе 1282. обележио освајањем Скопља. Након тога, ратоборни српски краљ је заузео читаву вардарску Македонију, а његови ратници су наставили да упадају у византијске области. На крају, Андроник је 1297. покушао да преокрене ратну срећу и против Срба је упутио славног војсковођу Михаила Главаса Тархониота, некадашњег победника над Бугарима. Главас је пак претрпео пораз и по повратку у Константинопољ предложио је цару да покуша да склопи трајан мир са српским краљем путем династичког брака. Андроник је прихватио предлог и упутио је Милутину ученог дипломату Теодора Метохита који је већ успешно уговорио брак између престолонаследникаМихаила IX и Рите-Марије, ћерке јерменског краља Киликије Лава III.

    Преговори са српским двором били су дуги и неодлучни и Метохит је морао путовати пет пута како би успешно окончао дипломатске игре. И сам Андроник II је у току преговора доживео неколико тешких преокрета. Цар је у почетку планирао да Милутину понуди брак са својом сестром Евдокијом, удовицом трапезунтског цара Јована II Великог Комнина (1280.-1297.). Међутим, Евдокија је одбила да се по други пут удаје и вратила се у далеки Трапезунт. Андронику је тада, од неудатих женских чланова династије, преостала једино петогодишња ћерка Симонида. Захваљујући Метохитовом Посланичком слову месазону (царевом првом министру) Нићифору Хумну знамо да је на немањићком двору постојала јака опозиција браку са византијском принцезом. Српско племство, али и византијски пребези, су желели наставак рата против царства зарад нових освајања и стицања плена. Поред тога, крајем1298. умро је бугарски цар Смилец и његова удовица, Андроникова сестра од стрица, понудила је брак Милутину чиме се отворила могућност персоналне уније, или чак и уједињења Краљевине Србије и Другог Бугарског царства.

    После свих дипломатских преокрета, царски пар је решио да зарад мира ипак жртвује своју једину ћерку. Након тога цар се суочио са противљењем црквених кругова, пре свих строгог цариградског патријарха Јована XII Козме. Милутин је наиме већ био у трећем браку са Аном, ћерком бугарског цара Георгија Тертера. Поред тога и друга супруга, угарска принцеза Јелисавета (Ержебет) још је била у животу, тако да је по црквеном праву српски краљ важио за бигамисту. Најзад, краљ је био не само четрдесетак година старији од мале невесте, већ и четири године од свог будућег таста. Цар се 4. марта 1299. састао са патријархом у Силиврији али није дозволио првосвештенику отварање спорних питања. Увређени патријарх је одбио да се врати у цариградску патријаршију пре него што га цар удостоји пријема. И поред тога, Андроник и његова бројна свита су кренули у Солун где су стигли у време Ускрса и где је прослављено венчање које је обавио охридски архиепископ Макарије. Претходно је неповерљиви Милутин организовао размену талаца и предају његове дотадашње супруге Ане Византинцима на средини Вардара. Након тога, српски краљ и његови племићи су били угошћени у Солуну где су обе стране размениле скупоцене дарове. Византијски цар је Милутину званично препустио територије које је краљ дотада освојио као мираз за његову ћерку. Тиме је на идеолошком плану величина и част Византије и њеног цара сачувана, а у стварности вардарска Македонија и северна Албанија су заувек изгубљени. У априлу 1299. године малена Симонида је отпутовала у Србију са својим времешним супругом.

  3. Царица-мајка Ирина Монфератска умрла је најпосле у Драми у Тракији највероватније 1317. године. Симонида је дошла на мајчину сахрану и уредила је пренос царичиног тела у Цариград. Покојница је сахрањена у манастиру Христа Пантократора, а њено богатство су разделила њена деца. Након мајчине сахране Симонида се дуже задржала у родном Константинопољу све док није стигло српско посланство које је цару запретило ратом уколико ћерку одмах не пошаље назад. Симонида, која се наводно уплашила за свој живот због Милутиновог гнева, одлучила је да покуша да побегне од заједничког живота са њим тако што ће обући монашку одору. Пошто није желела да кривица падне на њеног оца сачекала је са извршењем свог наума док није стигла у Сер. После ноћења у граду појавила се ујутру у монашкој ризи пред Милутиновим људима. Њихово запрепашћење и збуњеност пресекао је Симонидин полубрат, деспот Константин Палеолог који јој је стргао монашку одећу, натерао је да обуче световну одежду и брже-боље је предао српском посланству и поред Симонидиног опирања и суза.
  4. Постоји и песма о принцези Симониди. Песму је написао Милан Ракић.
Like
Share

Share

Facebook
Google+